tag:blogger.com,1999:blog-6151856891602608582012-01-28T20:19:11.790+01:00Приче поштара и о поштарима, поглавито из 19. и почетка 20. века.Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.comBlogger331100tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-14006825334326703222011-12-09T15:24:00.000+01:002011-12-09T15:24:08.047+01:00

У Старом веку, као и на почетку Новог века, подразумевало се постојање Бога или целе номенклатура богова, божанстава, полубогова или невидљивих сила. И код једнобожачких и код многобожачких религија комуникација са божанствима се подразумевала. У хијерархији небеских становника обично су постојала божанска или анђеоска бића којима је у опису радног места стојало задужење: преношење вести, објава

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-57409500496602010482011-12-09T15:16:00.000+01:002011-12-09T15:16:19.905+01:00

Јонски ратови су отпочели око 500. г. пне. Чарке су вођене најпре у Јонском мору, где су Грци нападали персијске бродове и пљачкали градове уз обалу и у залеђу. Краљу Дарију су дојадиле чарке са Грцима, те се одлучио да се реши ових мука. Пошто тада није постојала уједињена грчка држава, он је у Македонију, Коринт, Егину, Аргос, Атину и Спарту, дакле у грчке градове-државице које су биле

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-27162942249799329122011-12-09T15:04:00.000+01:002011-12-09T15:04:11.913+01:00

Грчки историчар Херодот (484-430 г. пре нове ере) рођен је шест година после битке на Маратонском пољу, али је о сукобу често слушао од сведока и учесника, те га је описао педесет година касније, 440 г. п. н. е., у свом делу Историја.Персијски цар Дарије је 490. године п. н. е. (дакле пре око 2.500 година) упутио своју флоту, препуну војске, ка грчком полуострву Атика. Са западне стране овог

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-77822772229827422072011-08-23T11:46:00.000+02:002011-08-23T11:46:56.531+02:00

У раном детињству Војислав Илић је био нежно и болешљиво дете. Све до своје 15. године био је, готово непрекидно, осут неким осипом (данас бисмо рекли да је био на нешто алергичан) због кога је по неколико месеци проводио у кревету. У палилулску школу је ишао нередовно, што због своје болести, што због изостанака учитеља, иначе појца при палилулској цркви Светог Марка. Дешавало се да учитељ у

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-14163465228154420892011-08-20T21:12:00.004+02:002011-08-20T22:25:18.936+02:00

Швеђанин Аксел Мунте [Axel Munthe, 1857-1949] био је чувени неуропсихијатар. Радио је у великим европским клиникама, и лечио чланове краљевских породица. Како је био познат, био је веома тражен, те је непрекидно радио, све док се није преоптеретио. Онда је решио да се одмори и отишао у Италију, на острво Капри, где је у Анакаприју, на врху једног узвишења, наишао на археолошке остатке из доба

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-42201320395124325882011-08-20T20:28:00.000+02:002011-08-20T20:28:52.128+02:00

Велико је задовољство затворити љубавно писмо, полако се обући, изаћи тихо из куће и носити то благо до поштанског сандучета. На небу више нема звезда; уместо њих на истоку изнад кровова суморних кућа бели се дугачка трака, која је гдегде прекривена облацима; од те траке по целом се небу разлива бледило. Град спава, али су већ изашле водоноше, и негде у далекој фабрици пиштаљка буди раднике. Крај

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-46548765372846060202011-08-12T10:44:00.000+02:002011-08-12T10:44:37.231+02:00

Као опште правило, готово свако воли да добија пошту, објаве и сличне ствари, а вероватно нико у читавом граду Стилвотеру није волео да у пошти добија писма више од Реја Бафина. Ипак, чињеница је да је Реј у своје сандуче у пошти добијао мање писама него било ко други, мање од неких сељака који су узгајали зечеве и живели по сеоским подручјима у доњим деловима земље где пошта стиже на кућну

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-55410804231917541592011-06-15T19:07:00.000+02:002011-06-15T19:07:21.476+02:00

У једној лондонској улици (на захтев, за минут дајем њено име) биле су две телеграфске постаје, једна за везу Лондон – Париз (преко Довера и Калеа), друга за везу Лондон – Брисел (преко Остендеа). Те две постаје налазиле су се једна испред друге и запослени у њима били су у најбољим односима. Често су посећивали једни друге, измењивали су досетке и штосове и свађали се око естетике

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-22794299704167399672011-06-14T14:22:00.000+02:002011-06-14T14:22:21.841+02:00

Као да га сад гледам, онако стасита, црномањаста и мар-кантна лица... Крста Ђорђевић телеграфиста, служио је у пожаревачком телеграфу све до конца 1872. године, управо до своје смрти, која је, као што ћемо мало доцније видети, била изазвана пре времена, једним несретним случајем са страховитим пос-ледицама и једним необичним подвигом. Крста је носио прописну униформу, какву су носили сви указни

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-77940765714742761172011-05-27T23:07:00.001+02:002011-08-19T14:11:44.686+02:00

Пуковник је нахранио петла, иако би тај четвртак радије провео у лежаљци. Киша је упорно лила неколико дана. У току недеље проклијала му флора у утроби. У бесаним ноћима мучило га је астматично пиштање из жениних плућа. Али у петак поподне октобар начини предах. Агустинови другови – кројачки помоћници као што је и он био, сви одреда фанатични љубитељи борби петлова – искористе ту прилику да

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-62114341650492986762011-05-27T16:58:00.001+02:002011-05-27T17:00:07.764+02:00

Алергије могу бити права куга. Или још нешто горе од тога. Когод се разболи од куге, уопште није свестан тога јер није при себи. Напротив, човек који почне да кија кад угледа нов сламни шешир врло добро зна зашто кија. Алергије су дакле неистражена мистерија. Ја имам, на пример, пријатеља који почне да се чеша чим се поведе реч о плишаним завесама. С друге стране, једна од мојих многобројних

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-75216059442533927962011-05-27T16:21:00.000+02:002011-05-27T16:21:17.952+02:00

Београдска поштанска кола за превоз пакета и вредносних пошиљака, аманета Нема скоро дана кад у новинама не читате о крађама и похарама. Оне се данас врше на начин великиварошки и рафиниран. Не дају више апсолутне сигурности ни гвоздене завесе на излозима ни челичне браве на касама. Сувишно поуздање у ове затворе, без других још мера опрезности, много пута чак и олакшава посао обијачима и

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-45129620149947542952011-05-27T16:10:00.000+02:002011-05-27T16:10:31.001+02:00

Снизак, мајмунаста лица, са удубљеним маслинастим очицама, од четрдесет својих година, проводио је време углавном на кафе код Арифа берберина. За ручак је ретко кад одлазио кући: купи хлеба и за пет пара алве, или прискочи до пиљарнице Петка баштована, узме „онако“ струк-два празилука, и ту, на кафе, презалогаји, а после седи, пуши, разговара о дневним новостима са ергијама, беспосличарима као и

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-18392326388344914972011-05-18T15:11:00.000+02:002011-05-18T15:11:38.266+02:00

Већ знате, да је Београд као у кавезу — сав је озго испреплетан жицама! Онај узвишени патролџија на Капетан-Мишином здању, гледа цео Београд кроз жице. Види нас како гмижемо сасвим к’о у кавезу. Па онда знате и то, да је већина тих жица телефонска. И Александар Грехем Бел. кад је 1877. године измислио телефон, није ни сањао, да ће чак и Београд да се користи његовим изумом. Ал’ ето, Београд се

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-46089730819540250362011-05-18T13:58:00.000+02:002011-05-18T13:58:13.434+02:00

Колешки регистратор, поштанске станице диктатор. Кнез Вјаземски.  Ко све није проклињао управнике поштанских станица, ко ти се с њима није препирао? Ко у часу гнева није затражио од њих ону кобну књигу да упише у њу узалудну жалбу због малтретирања, грубости и неисправности? Ко не мисли о њима да су изроди рода људскога, равни некадашњим подмитљивим судским писарима или бар муромским

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-67531990372734933572011-05-04T22:08:00.001+02:002011-05-04T22:33:22.091+02:00

Пошта Ваљево Било је то за време једне не баш толико слободоумне владавине у Србији. Као и обично у таквим приликама, живело се, озго до дна друштва, у вечитоме страху и у вечитој лажи: страх је изазивао лаж, а лаж је подржавала страх. Људи са мало развијенијом маштом, без разлике положаја – разуме се, што је положај нижи, тим је машта бујнија – видели су, тада, на јави оно, што други, они са

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-49781722607616392962011-05-04T22:00:00.000+02:002011-05-04T22:00:32.242+02:00

Мара још једном пажљиво испиту­је своју пропусницу. Печат је померен мало укосо, потпис је као из једног потеза, почетни слогови имена су исти као њено право име, родно место је село из кога је Јеврем. „Последњи пут сам дежурна“ — мисли она, али се на тој мисли не за­држава дуже од једног тренутка. ,,То могу и после“ — каже она себи кад год се удаљи од онога што је сад на реду да мисли.

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-12999871449050904152011-05-02T14:27:00.006+02:002011-05-02T14:34:33.121+02:00

До чега може довести страст за скупљањем поштанских марака, прича нам кроз анегдоте, једне занимљивије од друге, познати енглески филателиста Сесил Роуз, чија је трговина марака у лондонском Оксфорд Стриту једна од најпознатијих у Великој Британији.  Родио сам се међу маркама. Откад знам за себе, живео сам међу маркама, у малој радњи свога оца, где су се скупљали филателисти из целога света.

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-59161809929385906102011-05-02T12:33:00.011+02:002011-05-02T14:45:29.536+02:00

Ако сте икада живели у вароши и шетали се по зоолошком врту лети после подне, можда сте видели како жмирка у углу свог гвозденог кавеза мајмун оне огромне и смешне врсте, ружних и упалих образа, без длака испод очију, са изразито црвеним стражњим делом тела. Тај мајмун је права ругоба. Његова крајња ружноћа има у себи неку врсту изопачене лепоте. Деца се заустављају пред кавезом као прикована,

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-694724716596303952010-08-19T23:07:00.000+02:002010-08-19T23:07:40.148+02:00

Кад је блаженоупокојени кнез Милош код Маркове цркве, огрнут царском херванијом, чуо из берата да је господар народу од Дрине до Тимока, таки је целу управу земаљску узео у своје руке и на све стране послао своје људе, да у име његово суде и управљају. Ти се његови људи мало-помало множише и развијаху: из пеленгира ишчаурише се сукнене чакшире и црвене кабанице, из сукна мрког и рујевог никну

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-25083135112609442442010-08-10T12:14:00.001+02:002010-08-10T12:18:16.393+02:00

Чим је избио рат, поштар у Матрасентани добио је позив. Уместо њега да разноси пошту пристала је једна грбава, сулуда, муцава сподоба. Сви су га звали само чича-Ђури.Чича-Ђури је заправо имао проблема само с осећајем равнотеже, али не тако крупног. Пре подне, када је разносио пошту, ишао је тачно по замишљеној линији која дели друм, и није волео ако би му нешто пореметило ову симетрију. Предмете

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-52384730911858520672010-08-10T11:44:00.000+02:002010-08-10T11:44:37.300+02:00

Како и зашто чича Раби, или газда Раби, како су га обично звали, није постао кмет у свом селу? На то питање, које се на све стране и већ толико година поставља, није могао нико одговорити. Јер, овај часни положај био је за њега, то се не може порицати.Његови мајури били су најлепши и најбогатији у целом крају; његове њиве, кад дође август, давале су више злата но сва поља унаоколо. О његовим

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-87227744917132612042010-07-28T15:46:00.002+02:002010-07-28T15:49:33.518+02:00

У нашем селу мало кога зову правим крштеним именом јер сваки сељак и сељанка чим одрасту чим уђу у свијет добију по један надимак, који их карактерише, а уједно и прати кроз читави живот. Једино је тако протумачиво зашто нитко у селу не зна за право име и презиме нашега господина поштара. Њега зову просто господин Пијевац.  Док је још дететом био зваше га Пиле, а касније, кад је подрастао и своје

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-59081214417610831572010-07-21T22:39:00.001+02:002010-07-21T23:05:08.861+02:00

21. априла 1912. год. пошао сам из Скопља на Косово да у манастиру Грачаници видим Ђурђевски Сабор и побележим песме које се о Ђурђев-дану на Сабору певају. У Липљане воз стиже око 10 часова пре подне а одатле се иде на колима, пешке или на коњу до Грачанице. Ја радо пешачим, али овога пута, и преко мога обичаја, понео сам више ствари но обично, а тако исто и мој сапутник г. М. Боројевић,

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-79076487337532637142010-07-20T00:37:00.001+02:002010-07-20T00:40:01.599+02:00

„Српске новине“ од 12. октобра 1888. године, донеле су на првој страни једну значајну претставку краља Милана, упућену митрополиту Србије. Том претставком краљ тражи да се, из разлога у њој наведених, поништи брак између њега и краљице Наталије. Испод тога акта, у продужењу је отштампано решење митрополита Теодосија. Својим благословом он разрешава и разводи брак, који је по обредима православне

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-11730014328703501752010-07-16T14:20:00.000+02:002010-07-16T14:20:27.778+02:00

У Итаки се већ спустило вече, када Хомер стиже до телеграфа. Часовник је показивао седам сати и два минута. Погледавши унутра Хомер виде управника телеграфа г. Спенглера, како броји речи у телеграму, који му је управо пружио неки узрујани младић двадесетих година, уморна изгледа. Када је Хомер ушао, чуо је разговор г. Спенглера и младића.– Свега четрнаест речи, – рече Спенглер. Застаде бацивши

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-42928539203889567472010-07-16T11:50:00.001+02:002010-07-16T11:52:45.659+02:00

Изашао сам из ресторана са господином Маруом, пријатељем са којим сам ручао. Био је то човек педесетих година, веома симпатична али тужна лика. Увек је био обучен у оделу дубоке жалости. Ћутећки смо ишли неколико корачаји. На један мах сетих се да ми је потребно дати оглас у новинама. Окренув се моме сапутнику, рекох:— Стићи ћу вас. Треба ми само три минута да телефонирам.На ту реч он уздрхта и

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-85581983698451140792010-07-16T09:16:00.002+02:002010-07-20T00:18:01.309+02:00

Понекад из дугог времена, и картали смо се, нарочито кад је било напољу хрђаво време. Обично смо се картали на новац.Сваког дана разуме се по себи, нисмо могли ићи у шетњу до Манастира, или ка селу Чајиру, или ка Бањи, или ма где на другу страну. И то, најзад постане досадно, а по хрђавом времену и неугодно. Седети, пак, без икаквог посла - није лепо. А у оваквој једној паланчици шта се друго

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-57399396712734427552010-07-14T10:28:00.000+02:002010-07-14T10:28:55.466+02:00

Било је је то баш оног дана, кад сам овде допутовао. У поштанска кола сам се попео у Бокеру. Била је то једна стара олупина, која не би смела да превали велики пут, да би се могла вратити у место поласка, међутим, целим путем се тако угодно њихала, да су увече, при повратку, изгледала, као да су дошла Бог зна откуд. Осим кондуктера, било нас је петоро у колима: чувар шума из Камарга, један

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-5997048049592365202010-07-14T09:38:00.000+02:002010-07-14T09:38:18.939+02:00

Већ видите сви да је настала читава поплава анзихтс-карата. У Београду има десет дућана који само од тога живе. И чега ту нема насликаног, и предела и људи и животиња обучених у фракове. Па онда жена и животиња и људи обучених у животињске коже, с ногама, па жена без ногу, тј. опет с ногама али покривених сукњом. Па онда шуме, лишће, разно цвеће и већ чега ти ту нема. Што год хоћеш коме да

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-85471756430927680092010-07-13T11:54:00.001+02:002010-07-14T07:57:17.904+02:00

– Дошли сте у добар час, г. начелниче, баш сам вас хтео звати, – рече ми министар, пружив ми руку. – Јуче је било разговора у Двору о нашим телеграфистима. Господар напомену како се множе тужбе против самовоље телеграфских званичника, а нарочито против њихова разговарања на линији. Рекох, ја ћу с вама говорити о томе: како да се доскочи овом злу.– Срећан сам, г. министре, – одговорих, – што сте

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-68532247586385554762010-07-13T01:05:00.001+02:002010-07-13T01:19:00.317+02:00

– Е, господине, – рече жандармеријски наредник Брејта – хтео бих да знам зашто Правда на сликама увек изгледа као нека жена с марамом на очима и с теразијама као да продаје бибер. Моје је мишљење да правда изгледа као жандарм. Не бисте ми веровали колико ствари ми жандарми пресудимо без судије, без теразија и сличних глупости. У мање озбиљним случајевима опалимо неколико шамара, у тежим

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0tag:blogger.com,1999:blog-615185689160260858.post-68839764349553162882010-07-12T01:00:00.000+02:002010-07-12T01:00:25.729+02:00

Било је то године 1819. Био сам тада у двадесетој години, имао сам срце пуно љубави и главу пуну угодних обмана. Двадесет година! Сретно доба, када се живот развија пред нашим очима праћен неким весељем и чуђењем. Доба одушевљења и среће, бачено у човечији живот као ружа у пустињу. Варљиво огледало, у којем се види само златна површина света и људскога чувства. Било је пролеће, кад сам од оца

Гаврилоhttp://www.blogger.com/profile/03962051266540118522noreply@blogger.com0